Novi život? Isplačeš se i kreneš dalje!
Ćao svima i dobro došli na prvi post u ovoj novoj godini i na prvi post nakon skoro dva meseca.
UPOZORENJE: Ovaj post će biti možda malo čudan, dosadan, žalostan, depresivan (kako god da neko to nazove), pa ako ne želite da čitate takav post, preskočite ovaj. Neću se ljutiti. Ali ja sam prosto morala da napišem ovaj post, da negde iskažem svoje emocije, osećanja i da napokon izbacim to iz sebe - totalno.
Ovaj post će biti neka vrsta dnevnika, tako da ako vas smori, ja se unapred izvinjavam!!!
Došla nam je i ta Nova 2019-a godina. Neko ju je dočekao radno, a neko paradno. Ja sam je dočekala i radno i paradno. :) Radila sam, ali sam i uživala. Boga mi, bilo je ludo i nezaboravno. :D Došla sam kući oko 7h, a legla sam oko pola 8 - 8h. Spavala sam skoro ceo dan, ustajala sam samo da jedem i da idem u wc. :D Tako mi je prošao prvi dan u Novoj godini. :) Uveče sam opet išla da radim.
Nakon posla sam, kao i svaki put, prvo jela pljeskavicu, spremila se za spavanje a zatim legla. Nešto mi je bilo teško. Nisam znala šta mi je. Nisam mogla da spavam. Nakon nekog vremena sam na jedvite jade zadremala, ali me je vrlo brzo probudila mučnina. A tada je počeo najgori dan u mom životu (ili sam ja tada tako mislila). Nisam znala da će nakon nepunih 24h zapravo početi najgori dan u mom životu.
Kao što rekoh, bilo mi je muka, i počela sam da povraćam (izvinjavam se svima koji se gade). Mislila sam "Okej, jednom samo... biće mi lakše", ali bilo je jednom, pa još jednom, pa još dva puta. Nikad više nisam ispovratila iz sebe, čini mi se, kao tog 02. januara. Negde oko 8 uveče mi se sve smirilo i mogla sam na miru da spavam.
Spavala sam do nekih 1 posle ponoći. Prevrtala sam se po krevetu, nisam više mogla da spavam, pa sam otišla kod mame u sobu (tačnije dnevnu). Ona je malo dremala, malo gledala tv, pa sam ja legla na kraj kreveta, stavila slušalice i gledala videe na youtube. Posle nekih sat vremena sam ogladnela. Nije ni čudno s obzirom da dan pre toga nisam ništa jela, sem 2-3 keksa i malo grisina. Razmenila sam sa mamom par rečenica, ništa bitno. Između ostalog šta bih mogla da jedem a da mi opet ne bude muka. Sasvim normalno i ništa neobično... i dalje nisam bila svesna da će za koji minut početi moj najgori dan u životu.
Okrenula sam joj leđa i ušla u kuhinju. Vrata su se zatvorila za mnom, a ja sam u tom momentu čula neki čudan zvuk koji do sada nisam čula. Nisam obraćala pažnju, a onda se ponovio. Stala sam, jer je zvuk zaista bio čudan. Nešto nalik šištanju, grgorenju, ne znam ni koji naziv da upotrebim. Pitala sam glasno "Šta je to?". Zvuk se ponovio još jednom. Pitala sam glasnije "Čuješ li i ti to?", a zvuk se još jednom ponovio. S obzirom da nisam čula njen odgovor a kao što rekoh zvuk je bio čudan, otvorila sam vrata da bih joj ponovila pitanje ili ona ponovila odgovor.
A onda... onda sam videla nju, moju mamu u čudnom položaju (neću ni da pišem kako je to izgledalo) i shvatila sam da taj čudan zvuk, zvuk koji do sada nikada nisam čula, ustvari proizvodi ona. Shvatila sam da joj nije dobro. I po meni se ona gušila. Rekla joj najgluplju moguću rečenicu - "Budi tu, sada ću da dođem!" i otrčala brzo do jedne komšinice, da je pozovem u pomoć. Pozvala sam još jednog komšiju i njegovu mamu. Objasnila sam im šta se događa. Komšinica je brzo pozvala hitnu pomoć, a komšija krenuo sa mnom na sprat da spustimo mamu dole, da lekarima bude lakše kada dođu. Bila je u apsolutno istom položaju u kojem sam je ostavila. Jedva smo je digli s kreveta. Bila je ukočena. Teška. Teža nego što je inače. Izneo ju je iz stana. Htela sam da mu pomognem. Uzela sam je u naručje kao malo dete, a ona, ona je bila laka, mnogo lakša nego što je inače. Suprotno od pre minut. Bila je teška gotovo isto kao malo dete od recimo godinu ipo, dve kada ga uzmete. Nisam mogla da verujem. Tada sam imala neki ćudan osećaj.
Komšija ju je odneo kod njih u stan. A ja sam tog momenta već bila svesna iako sebi nisam htela da priznam, i molila sam Boga da nije tako, da mi je mama tu fizički, ne i psihički... da je njena duša tu negde... shvatila sam da je... umrla! :'(
Kada su došle doktorka i medicinska sestra, morala sam da izađem iz sobe. Čekala sam i čekala, čini mi se satima.... šetala sam se po hodniku kao lav u kavezu. Imala sam osećaj da je onaj uzak hodnik, još uži... da me stiskaju zidovi, da me guše... I dalje sam molila Boga da nije ono što mislim i zahtevala od mame da istog momenta počne da trepće. Bila sam ljuta na nju, jer me je tako odjednom ostavila. Par puta sam uzimala telefon, da pošaljem najboljim drugaricama poruku šta se dešava i šta mislim da je, a onda ga sklanjala u stranu, i terala sebe da ne mislim na najgore. Da mislim da je sve u redu, kao i svaki put kada joj je bilo loše... Prolazili su minuti. Minut nikada duže nije trajao. Molila sam Boga da doktorka izađe iz sobe i kaže mi da je sve u redu. A onda kako su minuti prolazili, plašila sam se da se vrata otvore, jer sam u dubini duše znala šta će biti. :(
Vrata su se napokon otvorila, digla sam glavu nadajući se da ću videti mamu na njima, ali videla sam doktorku. Čekala sam da mi kaže šta se dešava, a ona je počela da me ispituje o maminom zdravstvenom stanju, šta kako, itd. I krenula je nazad u sobu. Iskreno, ponadala sam se da ima nade. A onda se ona okrenula ka meni, pogledala me je i rekla "Pokušaćemo još malo, ali ne želim da vam dajem lažnu nadu, vaša majka je 90% umrla!". Bila sam ljuta i na doktoru. Kako može tako nešto da mi kaže!? To nije moguće! Zahtevala sam od mame, da bude jaka kao i do sada i da toj doktorki pokaže ko je ona i da se probudi!
Nakon par minuta (sve ukupno 20-ak), vrata su se opet otvorila i doktorka mi je prišla, pružila ruku i rekla mi najgoru moguću rečenicu "Primite moje saučešće! Vaša majka je preminula!", gledala sam je tupo, suze su mi išle niz obraze.... a onda sam počela teško da dišem. Ne nisam se gušila... imala sam osećaj da toliko suza imam, koje trebaju da izađu iz mene, da me prosto guše. Dobila sam injekciju. Ništa nisam osetila. Osećala sam samo mučninu, koja mi se vratila od jučerašnjeg dana.
Sedim, gledam tupo krou stvari, ljude, čujem, a ne čujem. Ostala sam sama. Mislim, imam ja i rodbinu, familiju, prijatelje, sve to stoji, ali roditelj je roditelj... mama je mama. A ja sam živela od rođenja samo sa njom, pa mislim da mi je u toliko i teže. Ne znam.
Tada sam shvatila ko su mi prijatelji, ko mi želi dobro i ko će biti tu za mene i u dobru i u zlu. Shvatila sam koliko je ljudi poznavalo moju mamu, koliko ju je poštovalo, koliko su joj bili prijatelji a sada i meni. Tada sam shvatila da neko ume da to tvoje "zlo" iskoristi, pa da se pravi da ti je prijatelj, samo da bi napravio takvu sliku o sebi, da je dobar. Možda grešim, ali mislim da ne.
Ovom prilikom, iako znam da ni četvrtina neće da pročita ovo, želim da se ZAHVALIM DO NEBA I NAZAD, VAŠA POMOĆ MI JE MNOGO ZNAČILA, HVALA ŠTO STE DEO MOG ŽIVOTA.
A vama, koji ovo čitate (ako je neko pročitao do kraja), želim da se izvinim na ovolikom postu i na ovakvoj temi, ali sada kada sam ovo napisala, isplakala se, sada mi je lakše... iako nisam ni upola rekla sve šta mislim i osećam. :)
UPOZORENJE: Ovaj post će biti možda malo čudan, dosadan, žalostan, depresivan (kako god da neko to nazove), pa ako ne želite da čitate takav post, preskočite ovaj. Neću se ljutiti. Ali ja sam prosto morala da napišem ovaj post, da negde iskažem svoje emocije, osećanja i da napokon izbacim to iz sebe - totalno.
Ovaj post će biti neka vrsta dnevnika, tako da ako vas smori, ja se unapred izvinjavam!!!
Došla nam je i ta Nova 2019-a godina. Neko ju je dočekao radno, a neko paradno. Ja sam je dočekala i radno i paradno. :) Radila sam, ali sam i uživala. Boga mi, bilo je ludo i nezaboravno. :D Došla sam kući oko 7h, a legla sam oko pola 8 - 8h. Spavala sam skoro ceo dan, ustajala sam samo da jedem i da idem u wc. :D Tako mi je prošao prvi dan u Novoj godini. :) Uveče sam opet išla da radim.
Nakon posla sam, kao i svaki put, prvo jela pljeskavicu, spremila se za spavanje a zatim legla. Nešto mi je bilo teško. Nisam znala šta mi je. Nisam mogla da spavam. Nakon nekog vremena sam na jedvite jade zadremala, ali me je vrlo brzo probudila mučnina. A tada je počeo najgori dan u mom životu (ili sam ja tada tako mislila). Nisam znala da će nakon nepunih 24h zapravo početi najgori dan u mom životu.
Kao što rekoh, bilo mi je muka, i počela sam da povraćam (izvinjavam se svima koji se gade). Mislila sam "Okej, jednom samo... biće mi lakše", ali bilo je jednom, pa još jednom, pa još dva puta. Nikad više nisam ispovratila iz sebe, čini mi se, kao tog 02. januara. Negde oko 8 uveče mi se sve smirilo i mogla sam na miru da spavam.
Spavala sam do nekih 1 posle ponoći. Prevrtala sam se po krevetu, nisam više mogla da spavam, pa sam otišla kod mame u sobu (tačnije dnevnu). Ona je malo dremala, malo gledala tv, pa sam ja legla na kraj kreveta, stavila slušalice i gledala videe na youtube. Posle nekih sat vremena sam ogladnela. Nije ni čudno s obzirom da dan pre toga nisam ništa jela, sem 2-3 keksa i malo grisina. Razmenila sam sa mamom par rečenica, ništa bitno. Između ostalog šta bih mogla da jedem a da mi opet ne bude muka. Sasvim normalno i ništa neobično... i dalje nisam bila svesna da će za koji minut početi moj najgori dan u životu.
Okrenula sam joj leđa i ušla u kuhinju. Vrata su se zatvorila za mnom, a ja sam u tom momentu čula neki čudan zvuk koji do sada nisam čula. Nisam obraćala pažnju, a onda se ponovio. Stala sam, jer je zvuk zaista bio čudan. Nešto nalik šištanju, grgorenju, ne znam ni koji naziv da upotrebim. Pitala sam glasno "Šta je to?". Zvuk se ponovio još jednom. Pitala sam glasnije "Čuješ li i ti to?", a zvuk se još jednom ponovio. S obzirom da nisam čula njen odgovor a kao što rekoh zvuk je bio čudan, otvorila sam vrata da bih joj ponovila pitanje ili ona ponovila odgovor.
A onda... onda sam videla nju, moju mamu u čudnom položaju (neću ni da pišem kako je to izgledalo) i shvatila sam da taj čudan zvuk, zvuk koji do sada nikada nisam čula, ustvari proizvodi ona. Shvatila sam da joj nije dobro. I po meni se ona gušila. Rekla joj najgluplju moguću rečenicu - "Budi tu, sada ću da dođem!" i otrčala brzo do jedne komšinice, da je pozovem u pomoć. Pozvala sam još jednog komšiju i njegovu mamu. Objasnila sam im šta se događa. Komšinica je brzo pozvala hitnu pomoć, a komšija krenuo sa mnom na sprat da spustimo mamu dole, da lekarima bude lakše kada dođu. Bila je u apsolutno istom položaju u kojem sam je ostavila. Jedva smo je digli s kreveta. Bila je ukočena. Teška. Teža nego što je inače. Izneo ju je iz stana. Htela sam da mu pomognem. Uzela sam je u naručje kao malo dete, a ona, ona je bila laka, mnogo lakša nego što je inače. Suprotno od pre minut. Bila je teška gotovo isto kao malo dete od recimo godinu ipo, dve kada ga uzmete. Nisam mogla da verujem. Tada sam imala neki ćudan osećaj.
Komšija ju je odneo kod njih u stan. A ja sam tog momenta već bila svesna iako sebi nisam htela da priznam, i molila sam Boga da nije tako, da mi je mama tu fizički, ne i psihički... da je njena duša tu negde... shvatila sam da je... umrla! :'(
Kada su došle doktorka i medicinska sestra, morala sam da izađem iz sobe. Čekala sam i čekala, čini mi se satima.... šetala sam se po hodniku kao lav u kavezu. Imala sam osećaj da je onaj uzak hodnik, još uži... da me stiskaju zidovi, da me guše... I dalje sam molila Boga da nije ono što mislim i zahtevala od mame da istog momenta počne da trepće. Bila sam ljuta na nju, jer me je tako odjednom ostavila. Par puta sam uzimala telefon, da pošaljem najboljim drugaricama poruku šta se dešava i šta mislim da je, a onda ga sklanjala u stranu, i terala sebe da ne mislim na najgore. Da mislim da je sve u redu, kao i svaki put kada joj je bilo loše... Prolazili su minuti. Minut nikada duže nije trajao. Molila sam Boga da doktorka izađe iz sobe i kaže mi da je sve u redu. A onda kako su minuti prolazili, plašila sam se da se vrata otvore, jer sam u dubini duše znala šta će biti. :(
Vrata su se napokon otvorila, digla sam glavu nadajući se da ću videti mamu na njima, ali videla sam doktorku. Čekala sam da mi kaže šta se dešava, a ona je počela da me ispituje o maminom zdravstvenom stanju, šta kako, itd. I krenula je nazad u sobu. Iskreno, ponadala sam se da ima nade. A onda se ona okrenula ka meni, pogledala me je i rekla "Pokušaćemo još malo, ali ne želim da vam dajem lažnu nadu, vaša majka je 90% umrla!". Bila sam ljuta i na doktoru. Kako može tako nešto da mi kaže!? To nije moguće! Zahtevala sam od mame, da bude jaka kao i do sada i da toj doktorki pokaže ko je ona i da se probudi!
Nakon par minuta (sve ukupno 20-ak), vrata su se opet otvorila i doktorka mi je prišla, pružila ruku i rekla mi najgoru moguću rečenicu "Primite moje saučešće! Vaša majka je preminula!", gledala sam je tupo, suze su mi išle niz obraze.... a onda sam počela teško da dišem. Ne nisam se gušila... imala sam osećaj da toliko suza imam, koje trebaju da izađu iz mene, da me prosto guše. Dobila sam injekciju. Ništa nisam osetila. Osećala sam samo mučninu, koja mi se vratila od jučerašnjeg dana.
Sedim, gledam tupo krou stvari, ljude, čujem, a ne čujem. Ostala sam sama. Mislim, imam ja i rodbinu, familiju, prijatelje, sve to stoji, ali roditelj je roditelj... mama je mama. A ja sam živela od rođenja samo sa njom, pa mislim da mi je u toliko i teže. Ne znam.
Tada sam shvatila ko su mi prijatelji, ko mi želi dobro i ko će biti tu za mene i u dobru i u zlu. Shvatila sam koliko je ljudi poznavalo moju mamu, koliko ju je poštovalo, koliko su joj bili prijatelji a sada i meni. Tada sam shvatila da neko ume da to tvoje "zlo" iskoristi, pa da se pravi da ti je prijatelj, samo da bi napravio takvu sliku o sebi, da je dobar. Možda grešim, ali mislim da ne.
Ovom prilikom, iako znam da ni četvrtina neće da pročita ovo, želim da se ZAHVALIM DO NEBA I NAZAD, VAŠA POMOĆ MI JE MNOGO ZNAČILA, HVALA ŠTO STE DEO MOG ŽIVOTA.
A vama, koji ovo čitate (ako je neko pročitao do kraja), želim da se izvinim na ovolikom postu i na ovakvoj temi, ali sada kada sam ovo napisala, isplakala se, sada mi je lakše... iako nisam ni upola rekla sve šta mislim i osećam. :)
Znam da negde iz prikrajka budno motriš na mene...
Znam da si tu negde. 🖤
Znam da sa neba čuvaš me i snagu mi pružaš,
Znam da sa neba čuvaš me i snagu mi pružaš,
znam da si još tu pored mene... ☁
Znam da si tu negde... ♡
Osetim majko ponekad miris tvoj
Osetim majko ponekad miris tvoj
kao da mi podršku pružaš da nastavim dalje...
Znam da si tu negde,
Znam da si tu negde,
tu duboko u srcu svog deteta,
jer nosim deo tvoje duše. 🖤👩👧
Nedostaješ mi, al znam da si tu negde!☆♡
#majka #nedostajes
Nedostaješ mi, al znam da si tu negde!☆♡
#majka #nedostajes
Draga moja, pročitala sam post, i svaa reč žao mi je ti ne znači ništa, ja sam izgubila brata kads mu je bilo 16 godina, i svaki gubitak je težak, na isti način nema različitog načina težine,, svaka težina je sa nama svakoga dana, i ma koliko se trudili boliu. Ali, mi moeamo da nastavimo dalje, da to zvuči grozno bez ljudi koje volimo, ali ona sigurno motri na tebe i pazi te.. Nie greska isplakati se, to pomaže.
ОдговориИзбришиhttps://aandymm.blogspot.com/
Hvala ti na ovom komentaru i ovim rečima... Ne kažem da je neki način lakši ili teži.. naravno svaki gubitak je težak.. mislila sam u smilu da nije isto kada živiš sa jednom osobom ( ne bitno šta ti je ) i izgubiš je i kada živiš sa 2,-3 ili daj Bože više pa izgubiš jednu, lakše je, jer vas ima više da pružate jedno drugom podršku.. na to sam mislila. :)
ИзбришиKada sam počela da čitam ovaj post nisam imala predstavu da će ovo da se desi i da će tako da se završi... Samo sam u jednom momentu počela da plačem kao luda i ne mogu ni da zamislim kako je tebi... Jako mi je žao, moje iskreno saučešće!! Budi jaka❤️
ОдговориИзбришиNije mi baš bila namera da još nekog rasplačem... :/ Hvala.. :* ♥
ИзбришиPročitala sam post i prvo što želim da ti kažem je da se ne izvninjavaš jer si imala potrebu da ga napišeš i ovo podijeliš s nekim i izbaciš iz sebe. Žao mi je iskreno i srce me je zaboljelo dok sam ovo čitala. Ali, budi jaka. Možda ona nije ovdje, fizički prisutna s tobom, ali uvijek će je biti u tvom srcu. Ona bi željela da bez obzira na sve nastaviš dalje i budeš srećna. Možda to ne možeš odmah sad, ali uvijek ima nade u bolju budućnost i ličnu sreću. Ako ništa drugo, možeš biti zahvalna što si poznavala takvu osobu i što ti je baš ona bila majka. <3
ОдговориИзбришиTačno tako.... u pravu si sa svakom napisanom rečju. :) Hvala ti što si pročitala post do kraja. :* ♥♥♥
ИзбришиАдминистратор блога је уклонио коментар.
ОдговориИзбришиAndjela nisam znala, tako mi je zao, primi moje saucesce... Majka ti je bila zaista divna zena, cuva te ona, nije fizicki tu ,ali dusom jeste... Ljubim te puno, ako ti treba nesto tu sam uvek!!!
ОдговориИзбришиHvala ti Ivana mnogo. :* ♥
Избриши