Pričam vam o... porođaju

Zdravo, kako ste mi?

Kao što sam vam u jednom od postova rekla, imala sam želju, da vam pišem kako je prošao porođaj i svemu tome, i kako je ovo naša nedelja, počećemo je sa baš tom temom... Porođaj...

Nikada me pre nije zanimalo da slušam o porođaju. Kroz šta tačno žene prolaze. Znala sam ono okvirno iz udžbenika, svojih misli i serija i filmova. I uvek sam razmišljala i govorila "Ja da se prirodno porodim? Nema šanse. Neka hvala. Ja tamo da se širim, cepam, da trpim bolove!? Jok. Porodiću se carskim rezom. Najbolje." I kada sam i nailazila recimo na videe na tu temu, nikada ih ne bih slušala jer sam se gadila. Ili iako bih slušala, devojke nisu ništa "specijalno" rekle tj nisu ništa specijalno rekle.

I onda ostajem ja trudna i prva misao mi je "Kako ću se poroditi?". Kasnije je to pitanje izčezlo iz moje glave. Vremenom to ti postane najmanja briga. Vremenom, kako se približava taj 9 mesec i termin, više ti nije bitno da li ćeš prirodno ili carskim rezom. Daj samo da se više to što pre završi.

U ovom postu ću da vam pričam o svom porođaju. Pisaću onako kako jeste, neću birati reči, niti cenzurisati nešto. I ako si gadljiva kao i ja, preporučujem ti da izađeš. Ili možda bolje nemoj. Volela bih da sam ja ovo mogla da pročitam. Bar da otprilike znam šta se tada dešava... Tako da... Na tebi je da odlučiš, da li ostaješ ili izlaziš...

A ja... Ja ostajem i nastavljam, tj počinjem priču. Udobno se smestite. Krećemo. 

30. novembar. Bude nas rano ujutru, ne znam više ni koliko je sati ni koliko puta su nas do sada budili... I da li sam spavala uopšte. Znam da nema ni 8, a ja sam već i gladna i žedna. A ne smem zbog indukcije.

Više iskreno ne znam ni kojim redom je šta išlo. Sve mi je zbrkano, želela sam da se što pre porodim. Znam da sam se istuširala, brzinski da mi neko ne upadne, da ne isprskam celo kupatilo i da se ne strmeknem i padnem pa se porodim na licu mesta. 😆 Skidaj gaće. To ti više ne treba. 🙊🙈 Prvo pregled koliko smo otvorene i šta da nam daju pre porođaja. Bila sam otvorena 3 prsta. Reče za mene, ja nemam pojma šta je to. Bilo nas je 4 u sobi. Od nas 4, 2 su dobile bensedin injekciju. Ja nisam. Čudi me. Jer sam jako bila uplašena. Ali verovatno nisam tako delovala jer sam se zezala i opušteno pričala sa doktorkom i sestrom. Vratili su nas u sobu i počela je da nam priključuje infuziju. One dve su dobije bocu u guzu. Čekala sam samo da i meni kaže okreni se, ali sva sreća nije. Uzela je špric, prsnula u infuziju i rekla mi "Pripremi se, polećemo."

Iskreno, znala sam odprilike šta je indukcija, al nisam znala kako to tačno izgleda. I mislila sam kontrakcije su oni naponi koji te teraju da guraš. Možda i jeste, ne razumem se. Samo ću pisati moje viđenje. Uglavnom, uključila je ona meni to u pola 9. Ujutru. Kaže to je prva faza, deo, kako god. I traje do podneva. Tek tada nam isključuje i tek tada možemo da idemo u wc i malo da prošetamo. Ženo draga 3,5 sata da ne idem u wc? Pa jesi ti normalna? Ja koja sam išla na svakih pola sata, nekada i manje. Bože svašta. Ležim tamo i pitam se dobro i šta sad? Šta će da se desi? Koliko će boleti? Da li će dugo trajati? Da li ću se mučiti? Kakav je osećaj kada ti daju bebu? Prolazi mi 1000 pitanja kroz glavu, od toga kako da ležim i ne idem u wc, preko toga kad ćeš izaći hoću da jedem, spava mi se, kako ću stvari da ponesem kada krenem da se porađam? Da li je ovaj moj budan? Kako se oseća? Šeta li po kući? Kako su svi moji, da li gledaju na telefon i čekaju da im javim nešto? Malo po malo kreću bolovi, kontrakcije. Tada sam saznala da su to kontrakcije a ne naponi. Tj da naponi nisu kontrakcije. Ne bitno. Na 10ak minuta su i blagi. Od nas četiri, meni su dal prvoj ili drugoj krenule kontrakcije. Druga je bila petorotka, pa je znala šta je čeka. I moram da priznam, drago mi je što su one bile tu. Jer su me baš podržavale. Petorotka iako je imala napone davala mi je podršku, govorila mi lepe reči, i govorila da ću prva da se porodim, čak se i šalila, da me nasmeje, kako ću prva da jedem od nas četiri. Jedna mi se divila jer je i njoj prva beba a plašila se mnogo više nego ja. A trećoj nisu kretale još kontrakcije pa je svašta pričala samo da mi skrene misli. Neću da lažem bolelo je. Al ne jako. Ali bolelo. Više je bolela neizvesnost.

Krenulo češće da boli. Dopisivala sam se sa Dacom (najboljom drugaricom), sa dečkom, sa maminom prijateljicom. Svi su mi davali podršku, svi su me zasmejavali i slično. Došlo je 12 sati. Isključila je mene i petorotku, jer smo nas dve imale kontrakcije. Ne sećam se da li sam išla tada u wc.. Mislim da nisam. Al znam da je mnogo prijalo malo prošetati i sesti. Otišle smo kod doktorke i rekla je da sam otvorena 7 prsta i da mogu da idem gore u salu. Vodi se već sa 5. Uzele smo stvari i otišle gore. Stavile stvari u ormarić. Sa nama, u kesu smo smele da ponesemo mrežaste uloške, bebi pelene, isključen telefon i ključ od ormarića.

Stavile me u neki "box", legla sam, raširila se, priključili mi ctg, uključili infuziju i gotovo... Sad leži i čekaj. Iznad moje glave sat i ja gledam naglavačke, kad krenu naponi, da zapamtim jer jel porađam se 🤦‍♀️😆 pregledali su me i kažu otvorena sam 5 prsta. "Koliko?" pitam ja. Kaže ona 5. Reko ja sam dole razumela 7. A ona meni "Pa dobro 5, 6, 7 sve je to isto". A ja u šoku.

Kontrakcije su se povećavala, bolele ali iskrena da budem nije mi bilo strašno. Da se razumemo, bile su jake, ali isti, identičan bol su moje menstruacije, tako da mi je taj bol bio prihvatljiv. Problem su bili naponi, to je meni tako strašno. Bukvalno osećaj da mi se kaki, tu je da izađe, a ja ne smem da se napnem jer sam u prodavnici recimo. Otvaranje se povećalo. Došli smo do 9 prsta, ali dalje nikako. Sve više sam bila umorna, kontrakcije su bile na svakih minut i jaki naponi. Bukvalno me je teralo da se napinjem, drala sam se kao luda. Nisam znala da toliko mogu da vičem. Vikali su na mene "tiše, ima i drugih pacijentkinja, niste sami" . A ja sam sve vreme govorila "Ali meni se kaki" ili "Krenulo je". A oni su govorili neće još ima vremena. I odlazili. Niko me više nije fermao. Znala sam, sama sam kriva. Bila sam kao onaj dečak iz bajke koji je vikao "Vuk, vuk." 

To je trajalo nekih sat vremena čini mi se. Ako ne i duže. Usta su mi bila suva. Pljuvačke nisam imala. Bukvalno sam imala osećaj da sam dehidrirala. Tražila sam im gutljaj vode. Nisu smele da mi daju. Samo natopljenu gazu, pa da prelazim po ustima. Na kraju sam odlučila, porodiću se sama. Ne mogu više. Boli me, naponi su jaki i česti, beba gura na dole. Neka sam 9 prsta otvorena, neka puknem, neka me ušivaju, ali ja moram da se napinjem i moram da se porodim tad. Ja više ne mogu. Nemam snage. Više se nisam suzdržavala, kad krenu naponi, ja se napnem. Bilo mi je dosta svega. Koliko god to ružno zvučalo.

Jednom je došla sestra i rekla mi da prestanem da guram, rekla sam joj da moram i sve što sam iznad napisala. Pogledala me je dole i rekla da se napnem. I ja ništa. Kaže "Pa napnite se!" a ja njoj "Pa sad ne mogu." 🤦‍♀️ I ona je otišla... Posle nekog vremena, desilo se isto s tim što su sada došli i sestra a i doktor. I sve isto. Kaže doktor da se napnem, ja ništa. On ponovi, a ja njemu "E pa ne mogu ja to kad vi hoćete nego kad krene". Kaže on meni, "Dobro, kad Vam krene, vi se napnite pa da vidimo kad će porođaj." Nije prošlo ni minut, počne mene da tera, ja se napinjem, doktor se okrenu i kaže "Ajmo još jednom", nije morao dva puta da mi kaže a onda sam samo čula "Sestro, počinjemo." Kada se okrenuo ka meni i kaže "Nemojte da se napinjete dok sestra ne bude spremna". Pa da, ja sam na dugme pa sad napni, sad nemoj. 🤔

Međutim, sestra je odmah došla, počela da se oblači. Odjednom mnogo ljudi oko mene, ma nisam ni videla koliko ih je. Ova mene diže, tj sto na kome ležim, druga mi diže noge, treća mi govori gde da se držim.

"Kad krenu naponi, uhvatite se ovde, povucite ka sebi, telo napred i gurajte, ali gurajte u sebi, nemojte da vičete, da ne povredite grlo." Vadi ženo to dete iz mene i nemoj da misliš da li će mene da boli grlo ili ne. 🤣

Napni jednom, napni drugi put, tad su me secnuli, iako mi ništa nisu rekli. Nemoj da napinješ (jer curi mnogo krvi). Sad napni, jednom, drugi put, treći put. Ajde evo je glavica, još jednom i tu je.

Tad sam gurnula koliko sam imala snage. I tada sam osetila da je lopta izašla  iz mene. Bukvalno takav osećaj. Onda se čulo kmečanje, a meni je laknulo. I iskrena da budem laknulo mi je što je napokon gotovo. Mislim naravno i što je beba zaplakala, ali da se ne lažemo laknulo jer je gotovo... I napokon mogu vode da pijem... Aha, malo morgen.

Prebrisali su ga, rekli da je dečak, dali mi ga kod mene a ja "plakala". I to je pod znacima navoda jer, sam osećala da plačem al suza nije bilo jer sam dehidrirala... Minut je bio kod mene a onda su ga sklonili, da bi ga merili i šta sve treba.

Dala mi je telefon, da javim svima a ja sam je zamolila da ga slika. I evo kako je izgledao prvih sati svog života.

Ružnoća moja mala 🥰 a sada je već veliki dečko, ih čak 4 meseca... 🥰🥰

Da se vratimo na temu. Uglavnom, bio je tu u sali sa mnom, plakao non stop. Dovodili i druge bebe, one mirne samo on plače 🤣 Ja im tražila vode, oni kažu mogu tek za 2h 🤦‍♀️ nisam pila kap vode od ponoći, pre toga kad sam zaspala, porodila se u 10 do 4 popodne. Do 6 da ne pijem pa oni su ludi 🤣 Tada su mi rekli da su morali da me secnu (kao da ja to nisam sama znala), jer bih inače popucala, i zaraslo bi mi teže nego ovako. Bolelo je u nekim momentima, ne mogu da grešim dušu. Ali ne toliko koliko naponi... A i bila sam srećna što sam se napokon porodila, što nema bolova više, što sam se čula sa mojima, što ćemo za 2 dana kući.... Aliii.... Otom potom...

Posle 2h su nas prebacili u sobu, njega ušuškali lepo, stavili pod lampom i on se napokon smirio...

Toliko o ovoj temi. U sledećoj prelazimo na dane u porodilištu i kako je to izgledalo dok smo bili tamo... Uslovi, doktori, sestre i sve slično 😊

Vidimo se u sledećem postu... Pozdrav 🥰