Andjelina svastara

  06:45 – Treći put od sinoć, od 21h, beba me budi. Jede malo, pa jedva zaspi, a ja ostanem budna i nikako da ponovo zaspim. Umor me preplavljuje, a glavobolja od juče popodne ne popušta. Ljuta sam, na ivici strpljenja. Kao šlag na tortu, stariji sin se budi i odmah kreće s milion zahteva. Još nisam ni oči otvorila kako treba, a već moram da budem "spremna za akciju." Ustala sam, napravila mleko bebi i nahranila ga. I dok sve to radim, osećam kako me vuče dole taj iscrpljujući ritam. Početak dana, a već mi treba pauza. 08:30 – Stavila pecivo da se peče, presvukla jedno dete, pa drugo. Izvadila veš iz mašine, uključila novu turu, raširila veš napolju. Dok sam ga kačila, smrzla sam se kao da je decembar rešio da pokaže zube. Sve to na prazan stomak. Počelo je da mi liči na maraton, a tek je jutro. 09:33 – Skupila veš sa sušilice iz kuće, sklonila sve sa stola i postavila doručak za starijeg sina i mene. Doručkovala sam brzo, pa se bacila na izvlačenje slina iz nosa bebi (nimalo...

  Kada dete slavi rođendan u vrtiću, to nije samo njihov poseban dan – to je prilika da svi mališani budu deo slavlja, uz puno smeha i veselja. Ove godine sam želela da osmislim nešto drugačije za sinovljev rođendan, nešto što će oduševiti decu, a ne biti standardna "torta od kartona". I tako je nastala ideja o „torti koja nije torta“. Kako je nastala ideja za kutiju-tortu? Razmišljala sam o posluženju koje će biti praktično, zabavno i prilagođeno vrtiću. Klasične torte su često prevelik izazov za mališane – sečenje, deljenje i neizbežno prosipanje... A pritom nije ni dozvoljeno u vrtiću. O torti od kartona o kojoj sam već pisala nisam ni pomišljala jer to uglavnom svi nose, a prosto nisam želela da bude isto. Zato sam odlučila da svako dete dobije svoj mali paketić iznenađenja, spakovan u šarenu kutiju, koja će izgledati kao torta! Na kraju nije baš ličila na tortu, ali otom potom. Šta se krije u paketićima? Svaki paketić pažljivo sam osmišljavala, vodeći računa da bude zaba...

  Ljudi moji, prošlo je 8 godina! Juče je bio blogorođendan 🥰 Da je blog osoba, već bih ga prijavila u muzičku školu ili na karate – ali ne, ovo je moj blog, jedino “dete” koje raste kako ono hoće, bez plana, programa i sa samo povremenim roditeljskim nadzorom. Kad sam ga pokrenula, mislila sam: “Ma, lako ću! 🥰” Ha-ha, kako sam se samo prevarila! 🤣 Plan je bio da pišem redovno, sa strašću i da osvojim internet.  Realnost? Pišem kad imam inspiraciju (ili kad me uhvati osećaj krivice), a internet još nije ni primetio da postojim. 🤦🏼‍♀️🤣 Šta sam naučila u ovih 8 godina? 1. Pauze nisu greška. Nekad pauza traje par dana, nekad par meseci... ili godinu, ali ko broji? Glavno je da se vratim i pravim se kao da ništa nije bilo. 2. Čitaoci su genijalni. Posebno oni koji ostave komentar – vi ste MVP-ovi ovog bloga i da imam medalje, svakog bih od vas nagradila. 3. Inspiracija je nepredvidiva. Najbolje ideje dođu kad nemam vremena da ih zapišem, a kad sednem da pišem... pa, tada nas...