Pričam vam o: detinjstvu ♥ |Blogmas #14

Zdravo, zdravo svima. Kako smo danas? :) Došao nam je i 15-i dan u mesecu, samim tim i sredina meseca. Ovaj dan, ovaj post, rezervisan je za priču. Mislim ne one standardne dečije priče, ali da, ima veze sa pričom i da, svakako ima veze sa decom, tj detetom, tj mene... Oh zbunila sam vas? Ne brinite, zbunila sam i sama sebe. :D Uglavnom, danas vam pričam o mom detinjstvu i kako je to izgledalo davno tamo neke.

Oduvek mi je bilo bezveze kada stariji kažu: "U moje vreme nije bilo tako!", okej, shvatili smo, nismo iz istog vremena, okej!? Međutim, kako sam svake godine sve starija (zamislite molim vas tu činjenicu, ne, nego ću biti mlađa lol) sve više i ja izgovaram tu rečenicu i sve više razmišljam o toj rečenici. Mislim, okej, razumem, svako vreme ima neke svoje prednosti i mane i svi mi vidimo nešto dobro i logično nešto loše u tome. Zato sam ja danas, želela da vam predstavim svoje detinjstvo i kako je to bilo u MOJE VREME (lol osećam se kao da imam 62 a ne 26 godina)..

Koliko se sećam tog vremena iz moje perspektive a i mamine, imala sam srećno i bezbrižno detinjstvo. Nisam imala sve što sam želela, mislim imala sam sve što mi je bilo potrebno u tom trenutku i tu i tamo samo imala nešto što sam baš želela. Ali nisam bila razmažena. Oduvek (a tako je i dan danas kada imam svoj novac) sam govorila "Želim to i to, da li mogu da kupim?" ako se u tom trenutku ima para i ako mama smatra da treba i može to da mi kupi, okej kupi mi ali onog trenutka kada kaže ne može, ili nemam sada, to je to, ja kažem u redu i nastavim svojim poslom, nema treskanja, plakanja, prepiranja.... Mama mi stalno govori da kada sam bila jako mala i kada bih je pitala da mi kupi nešto a ona u tom trenutku to nije mogla da mi kupi i rekla mi "Nemam pare", ja sam je pitala "A jel može kad pupiš (kupiš) platu?". Naravno u 90% slučaja sam do plate na tu stvar zaboravljala ali to nije bitno. :)

Uvek me je učila kako pare trebaju da se štede i pametno troše pa sam tako kada sam bila mala imala nedeljni dzeparac koji je bio 10 dinara (zamislite samo 10 :O ) i njega sam uglavnom koristila samo za sladoled. Tada je jedna kugla sladoleda koštala 1 dinar, tako da sam ja imala fore da kupim 10 te nedelje a moje je bilo da raspodelim to kako treba. Nikada nisam volela da pozajmljujem pare, čak ni od mame, od nje pozajmljujem u nuždi ali uredno vratim (to nije poenta). To moje "neću da pozajmljujem" je išlo do te mere da kada bih ja želela da kupim sladoled, a nemam trenutno kod sebe, pitam mamu da mi kupi, ona normalno kaže da hoće, ja je pitam da li moram to da joj vratim, ona kaže da moram, a ja na to kažem "Neću, onda idem kući da uzmem moje pare!" :D Eto, nisam htela čak ni da pozajmim i da joj recimo za 10 min vratim. Ne, ja sam morala sa mojim parama da platim i da znam da sam od mojih para platila. :D Ali dosta o parama. :D

Moje detinjstvo je bilo srećnih 90-ih, kada je sve bilo drugačije. Mi, tadašnja deca, umeli smo sami da se igramo (i to normalno da se igramo, barem sam ja to znala), ali isto tako umeli smo da vreme provodimo u društvu. I kada kažem u društvu, ne mislim samo ono odeš kod druga ili drugarice i igrate se, nego mislim na druženje na ulici. Sada retko kada možete da vidite da se deca skupljaju i igraju uveče... Leti smo se svako božje veče (a nekada i preko dana) skupljali na ulicu i to uglavnom ispred moje zgrade. Bude nas minimalno 10 a nekada su umeli i iz drugih ulica da dolaze da se igramo svi zajedno. Pa onda se igramo lopova i pandura, žmurke, jurke, a nekada samo sedimo i pričamo. Uh, pričamo, to je više bila galama jel, pa nas komšija onda sa sprata malo "zaliva". :D Sva sreća, pa smo uvek sedeli ispod nastrešnice. :D Mi devojčice smo uglavnom igrale preskakanje lastiša. Joj kada se setim... lastiša.... Obožavala sam da igram preskakanje lastiša i bila sam profesionalac u tome. Svaki dan smo to igrale. :D Igrali smo školice, farbana jaja (ako se to tako zove :D ) i ne znam čega sve ne. Ali roditelji (tj majke) su uvek znale gde da nas traže i uvek da bi išli na večeru -_- kao možemo posle da se vratimo a posle nigde žive duše. :D

 E-ma, e-se-sa...

(znate li nastavak?)

Nikada nisam volela da se igram barbikama. Bože koliko i dan danas mrzim barbike i sve bih ih spalila na svetu. :D (nemojte sada vi koji ih volite da mene spalite :D ). Imala sam jednu jedinu barbiku, čisto da ne bude gledaj kreten od devojčice nema barbiku jer gde smeš da si žensko a da je nemaš (a da budem iskrena, tu jednu jedinu barbiku sam imala jer sam je dobila za rođendan, valjda je osoba mislila da ih volim). Uglavnom, barbikama sam se igrala isključivo kada odem kod dve komšinke (tadašnje) koje su imale na izvoz barbike pa čisto da imam svoju sa kojom ću da se igram da ne uzimam njihove. :D U tom slučaju, više sam birala da se igram sama kući.

A kada sam se igrala sama igrala sam se ili da sam doktorka, ili da radim na kartoteci, ili da sam vaspitačica/učiteljica (pa kad poređam plišane igračke da vidiš brale kako me slušaju :D ), takođe sam se igrala da radim u radio stanici ili kao barmen u diskoteci (sve sam to znala iz serija :D ). Jako sam volela da budem učiteljica i kupovala sam krede, i nisam koristila tablu za pisanje, neee, to je za amatere, Anđela (debil) je pisala po vratima od sobe a nekada (kada je bila jako pametna) pisala čak i po zidu (jer bela kreda, beo zid, šta može da bude loše - Može Anđela DETE!) :D I tako. Za svaku od ovih igara imam čak i kako sam se igrala i šta sam korisila. :D Ali o tom potom, ako želite priče o igrama iz detinjstva, pišite u komentare. ;)

A onda, kada sam malo porasla i bila već viši razred osnovne škole, onda smo se komšinka (inače išla je sa mnom u razred) i ja igrale Začarane jer smo bile opsednute serijom "Charmed". I za to smo imale posebne 'igračke' s kojima smo se igrale. I o tome mogu da pričam u jednom od postova, ako želite. :)

Kada kažem detinjstvo, setim se i vrtića i raznih dogodovština, izbijenog zuba u vrtiću :D (jednom moram da pišem o tome), sećam se moje tadašnje fobije od zubara i zbog čega sam uopšte imala tada fobiju od zubara. I tako dalje i tako dalje. :D

Kada rezimiram utiske, imala sam lepo i zanimljivo detinjstvo. Bez kompjutera, bez mobilnih telefona i tableta. Bez toga da govorimo ja imam ovo a ti nemaš. Zaista lepo, sem ako izuzmemo period od 5-8 razreda osnovne i psihičkog maltretiranja, ali to nije tema ovog posta i nećemo kvariti ovaj divan post. :D

 

To bi bilo sve od ovog posta. Nadam se da vam se svideo!?

Pišite mi šta mislite o mom detinjstvu i kakvo detinjstvo ste vi imali i koju igru ste najviše voleli da se igrate. :)

Ako niste, pročitajte jučerašnji post, reč je o Mestima koje želim da posetim & 15 zanimljivosti o Barseloni. :)  

Do sutrašnjeg posta, vam šaljem zagrljaje. :* ♥